Brat me iz slikarstva, nesvesno, uveo u glumu
Фото Д. Ћирков
Nikola Simić, pozorišni, filmski i TV glumac, dobitnik ovogodišnje nagrade „Radoje Domanović”, uvodi večeras predstavu „Buba u uhu” u 42. godinu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ovu predstavu je, s njim u glavnoj ulozi, kao svoj diplomski rad, 7. juna 1971, postavio reditelj Ljubiša Ristić. „Buba” je, zbog svoje dugovečnosti, upisana u Ginisovu knjigu rekorda.
Nikola Simić je rođen 18. maja 1934. u Beogradu. Posebno je zapamćen po ulogama u filmskom serijalu „Tesna koža”, serijama „Diplomci”, „Porodično blago”, „Srećni ljudi”, „Ljubav, navika, panika”… Ima ćerku Anu, a od nje unuke: Isidoru (11) i Saru (6).
U kom raspoloženju čekate „Bubu”?
„Buba” je postala deo mog i života svih učesnika u ovoj predstavi. Uoči predstave, svi se ponašamo kao da slavimo zajedničku slavu. Tu su: Rada Đuričin, Branka Petrić, Vlasta Velisavljević, Toni Laurenčić, Slobodan Tešić, Srđan Ivanović, Srđan Jovanović, Sonja Kostić, Tina Došen, Petar Ćirić, kolega Pantović i inspicijent Duško Čekić…
Da li je to sad gluma ili refleks?
Samo gluma. Kad se digne zavesa sve zaboravljam i predstava uvek kreće u novi život. Na dan smrti oca igrao sam „Dunda Maroja” u Dubrovniku. Dan posle sahrane majke, igrao sam „Bubu” u Beogradu. Publiku ne zanimaju lične emocije i životni problemi glumaca, već suština predstave kojom nude dramu i suze ili raspoloženje i smeh do suza. Naravno, ovo drugo je mnogo teže ostvariti.
Proverava li vas publika?
Neprestano. Posle godina igranja „Bube” mi imamo gledaoce svih doba. Neki su dolazili kao đaci i studenti, pa kao roditelji koji su sad dede i bake. I tako, godinama, u krug, a dokle – ne znam.
Da li je bilo sumnji u uspeh?
Jeste, i to u toku proba. Nismo znali kako će reagovati publika, na kom mestu i u kojim situacijama. Ipak, posle kontrolne probe ohrabrio nas je kolega Ljuba Tadić, koji je, s upravom pozorišta i glumcima koji nisu igrali u „Bubi”, bio u sali. Tako je to nekad bilo. Ljuba nam je rekao: „Kako to da skinete? Ovo morate da igrate. Biće to hit sezone!”
I dokle ovako?
Glumci su posvećeni „Bubi”, publika nas hrabri, ali uprava pozorišta procenjuje da ova predstava, uprkos svemu, „nije baš na potrebnom umetničkom nivou”, pa je ona, pomalo, pastorče pozorišta. Kad se dekor potpuno raspao u pomoć nam je prišla grčka kompanija „Eko”. Sad je dekor ponovo u raspadu.
Od kad ste u pozorištu?
Bio sam tu 1957, kao student četvrte godine akademije. Igrao sam u predstavi „Oklopni voz”, u režiji Miroslava Belovića. Imao sam malu ulogu posle koje sam drhtao kao prut, jer sam bio sam uz glumačke veličine: Milivoja Živanovića, Milana Ajvaza, Zorana Ristanovića… Gledao i učio od njih. Živanović mi je rekao: „Partnera uvek gledaj u oči, a igraj srcem”. A ja tako, otvorenog srca, idem i kroz život.
Šta vam daje snagu?
Priroda mog bića. Moj otac je bio pekar i na pitanja o mentalnoj i fizičkoj snazi čoveka uvek je nudio „formulu” iz svog zanata: „Sve zavisi kako si zamešen.” A ja, uz ovu formulu, imam i stav da nikad ne ustajem na „levu” nogu. Uvek sam zadovoljan, retko ljut. A postoji tu i još jedna „formula sreće”…
Koje su sve vaš ljubavi?
Sve ono što mi podiže životni eros i umnožava emocije: jedna voljena žena, sve uloge, susreti sa glumcima, ćerkom, unukama i prijateljima, kao i boravak u restoranu „Molijer”. Bez ljubavi i tih sklonosti ne znam kako bih funkcionisao, a velika je istina da sve dok volite – živite. Meni je ljubav najjača emocija koju doživljavam kao talenat, talenat za život. Evo, u restoran ulazi košarkaška legenda Zoran-Moka Slavnić, moj dragi prijatelj, koji je uvek vedar i duhovit. Dolazi da nas pozdravi.
Koji tip osoba vam se dopada?
Svako od nas ima auru, neko duhovno zračenje. Najveća sreća je kad vam se aure poklope. Meni se to, i u ovim godinama, dogodilo u ljubavi. Na taj način sam birao i prijatelje. U tim odnosima mi je jako važna iskrenost i igra otvorenim kartama. Samo tako mogu da imam ravnotežu duha i tela u svim kontaktima. A kad se pojave sumnje taj odnos gubi svaki smisao.
Šta volite u ženskoj prirodi?
Sve ono što motiviše i inspiriše muškarca. U svakom smislu. Ima, doduše, primera u umetnosti kad su najveća dela nastala u patnji. Uzmite, u tom smislu, Lazu Kostića i njegovo delo „Santa Marija dela Salute”. Ova pesma je posvećena Lenki Dunđerski, koja se zaljubila u Kostića, koji se povukao, misleći da je to samo prolazan zanos mlade devojke. Ali, kad je ona umrla od tuberkuloze taj događaj izazvao je duboku tugu u duši pesnika…
Koja umetnost je još vaša?
Pišem pesme i aforizme, ali to još nije za javnost. U nižim razredima gimnazije sam lepo slikao, pa sam, u vreme kad je moj brat Slavko, 10 godina stariji od mene, bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni za srednju umetničku školu. Ali, on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre desetak godina sam saznao pravu istinu.
O čemu je reč?
O potrebama brata i mojoj životnoj prekretnici. Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već „položio prijemni ispit”… Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu.
———————————————————–
„Tesna koža” čeka kredit
Šta je sa nastavkom „Tesne kože”?
Prošlo je već 30 godina od prvih snimanja „Tesne kože”. Mi smo prošle godine 14 dana snimali nastavak te serije filmova, ali rad je prekinut. Potpisnici ugovora nisu imali novac. Bilo je to prošlog februara, a do sad nisu uspeli da dobiju kredit. Jer, hipoteka za kredit je – tri puta veća od kredita!
