ИНТЕРВЈУ: НАДА КОКОТОВИЋ, кореограф и редитељ У Немачкој је немогуће да се театар приближи естради

Мјузикл „Тајна црне руке” по делу Пурише Ђорђевића, у режији Љубише Ристића који ће после 33 године поново бити изведен на сцени „Сава центра” разлог је радног боравка редитељке и кореографкиње Наде Кокотовић у Београду. Кокотовићка је део ауторског тима будући да је пре 33 године потписала кореографију у представи „Тајна црне руке”. Ново читање представе која је изазвала полемике због ангажовања естрадних уметника Наташе Беквалац у лику Драге Машин и Душана Свилара који ће лик пуковника Драгутина Димитријевића Аписа тумачити у алтернацији са глумцем Лазаром Јовановић биће премијерно изведено у недељу 9. октобра на сцени „Сава центра”.

Наду Кокотовић која годинама живи и ради у Немачкој затекли смо јуче у пробној сали КПГТ како увежбава сцене за представу „Тајна црне руке” у којој играју и Рада Ђуричин, Власта Велисављевић и многи други глумци.

У свом позоришту ТКО („Театара Кокотовић Осман”) у Келну, Нада Кокотовић која је са Љубишом Ристићем један од оснивача КПГТ управо ради своју нову представу по делу Славенке Дракулић „Балкан експрес”. То је и разлог што у овој фази рада на представи „Тајна црне руке” борави у Београду само четири дана.

Овога пута представа „Тајна црне руке” носи поднаслов „Мјузикл епохе: самртни валцер Аписа и Европе”? Да ли ће и какве промене имати нова представа?

Не верујем да ће представа имати много другачије читање јер је суштина иста. Биће само ангажовани неки нови глумци и уведени нови ликови који обележавају ту епоху. Европа је ту, Апис је ту, сви су овде. Сви ликови су исти. Верујем да је ондашње наше читање овог дела било толико савремено, модерно да одговара и овом времену. Гледала сам представу поново на видеу после толико година и заиста сам се изненадила колико је сценски аутентична. У међувремену се много тога променило. Живот се променио, али представа није зато што се тај однос Европе и историје, како српске и целог овог простора није променио. У оном тренутку је то била реконструкција са неким новим елементима које смо ми увели како бисмо ту епоху испоштовали, са друге стране смо је искарикирали. И то је остало и данас. Не можете падати у несвест над историјом када смо преживели толико још и ружних и лепих ствари.

Пре 33 године у представи „Тајна црне руке” играо је сам крем југословенског глумишта. Данас главне јунаке играју естрадне звезде. Како из немачке визуре где живите и радите гледате на те релације. Колико се глума приближила естради?

Љубиша Ристић има посебну теорију о тој релацији. Из мог немачког аспекта не бих могла тако нешто рећи јер театри су тамо затворени у целине, тако да је тамо готово немогуће да се такво нешто деси. Овде је проток идеја, људи, начина играња и осмишљавања улоге другачији. Нисам још чула како певају на пробама ангажовани певачи, али ми њихов рад није непознат будући да у Немачкој пратим све телевизијске канале са ових простора.

Својим сценским искораком 80-их година прошлог века заувек сте променили позориште на овим просторима. Давне 1977. године сте основали КПГТ са Љубишом Ристићем. Како данас гледате на то време? Да ли сте југоносталгичар?

Не волим реч југоносталгичар јер је сувише набијена негативним значењима, а ја сам изгубила своју земљу и то је дефинитивно. Ви извуците закључак шта то значи, а што се тиче КПГТ, он је у то време био најбољи театар у Европи. Сведоци смо, нажалост, срозавања критеријума у свим доменима, од политичких до уметничких. Не могу ове просторе посматрати искључиво из позиције Србије, или Македоније, Хрватске… Мене занима једнако шта се дешава свуда на тим просторима. Једна је ствар кад читате, слушате шта говоре политичари, друга како људи живе. Разлика је и када слушате генерације људи до распада Југославије и после распада земље. Мислим да је поражавајуће шта се дешава од до… Нажалост не стижем да гледам представе својих овдашњих пријатеља и колега, али колико чујем у начину глуме се није много тога променило за разлику од тога колико сам ја свој стил променила радећи у Немачкој дуги низ година. Урадила сам у последње 24 године 70 представа. Морала сам се с једне стране снаћи у том новом позоришном простору, ревидирати неке своје ставове и видети где сам у свему томе. Могу рећи да сам много радикалнија него што сам била онда, али је остала емоција.

Уметници морају, тврдите, да буду политички ангажовани. Како, у том контексту, гледате на политички ангажман Љубише Ристића?

Нисам човек који би било кога осуђивао или позивао на ред. Љубиша Ристић је одрастао човек и претпостављам да је све што је радио, радио из најбољег уверења, из своје људске и политичке озбиљности. Не мора се човек са неким слагати, али можемо се поштовати.

У Келну истрајавате у својој трупи ТКО. Ко су чланови ваше трупе, какво позориште заговарате?

Мој супруг Неђо Осман отишао је са театром „Пралипе” из Скопља да ради у Немачкој 1991, постали су део „Teatra an der Rur” Роберта Ћулија до 1995. када смо одлучили да оснујемо ТКО, како бисмо имали континуитет играња. Током протеклих година урадили смо у нашем театру 35 представа од Шекспира, Молијера до Милера, Хандкеа са једне стране. Радили смо са друге стране представе по делима Дубравке Угрешић, Славенке Дракулић, Биљане Србљановић, Горана Стефановског… у циклусу који смо назвали „Постратна драматургија”, дакле текстове које су писали наши аутори после рата. И то радимо до данас. То је само један сегмент, гостујемо у другим градовима, театрима и трајемо.

Како гледате на актуелну стварност и тренутак живљења? Којим путем иде немачко позориште? Које теме истражују тамошњи уметници?

Мислим да се не поштују људска права, право на живот, да не говорим о звецкању оружја и рату који постоји перманентно око нас. То је застрашујуће. Чешће чујем да ће бити трећег светског рата него да га неће бити. Човек се нема где ни сакрити, а не треба ни да се крије. Мишијих рупа нема, све су пуне. У последње време избегличка криза је свуда у првом плану. Имамо неколико театара у Немачкој који имају и своје ансамбле састављене од уметника из Авганистана, Сирије, Ирака, Турске… Рецимо, театар „Максим Горки” у Берлину који је проглашен најбољим позориштем у Немачкој има ансамбл у којем су само два Немца, а остатак од 25 чланова чине глумци из Турске, али и из Београда, Новог Сада… Избегличке теме су свуда преовлађујуће, чак се и нека класична дела ишчитавају са тог аспекта. То је главна тема у Немачкој и у театру, али и у стварном животу.