НОВОГОДИШЊИ ВРЕМЕПЛОВ – Шампањац уз „Тајну Црне руке”
Живели смо у земљи чуда (а и још не излазимо из времена чуда). Јер, ко би нормалан, у време када су често биле вишечасовне рестрикције струје, одлучио да припреми позоришну премијеру, којом се ушло у Нову, 1984 годину. Једино, Љубиша Ристић са својим КПГТ-ом.
Тада је пола стране огласа о најави представе у „Политици” коштало 5,5 милиона динара, а најскупља улазница у Центру Сава 70.000 динара (подаци из књиге Раде Ђуричин „Дневник једне глумице”). Редитељ Ристић је за само месец дана с Пуришом Ђорђевићем уобличио спектакл-мјузикл „Тајна Црне руке”. Додуше, тај ролеркостер спремала је и „банда” врхунских уметника, како им се од миља обраћао редитељ, уметника од Љубе Тадића, Радка Полича, Тање Бошковић, Раде Ђуричин, Мирјане Карановић, Снежане Никшић, Даре Џокић, Инге Апелт, Соње Кнежевић, Драга Чумића Чуме, Светозара Цветковића, Бранислава Лечића, примабалерине Иванке Лукатели, Наде Кокотовић, кореографа, композитора Давора Рока, костимографа Бјанке Аџић Урсулов. Око педесетак извођача и учесника.
Од 21 сат, те 1983, у препуном Центру Сава играли су два и по сата без паузе. Глумили, певали, играли у представи епохе. Сви су, осим Љубе Тадића у улози Николе Пашића, имали по неколико улога. Тања Бошковић је била Драга Машин, Радко Полич њен муж краљ Александар Обреновић, али и надвојвода Франц Фердинанд. Данас се те представе и новогодишње ноћи, каже Тања Бошковић, сећа „као да је било јуче”. Имала је дечка на Новом Београду код кога је био дочек и који је условио да морају да стигну пре поноћи, иначе им неће отворити врата!
– Чим се завршила представа, у петнаест до дванаест, не скидајући костим од црног најлона, буквално од кесе за ђубре, само с прорезима за главу и руке, у златним чизмицама, са огрнутим капутом, без даха сам улетела у ауто колеге Гојка Балетића и Наде. Возио је сумануто и успели смо да стигнемо пет минута пре поноћи! Била је то моја најузбудљивија новогодишња ноћ – сећа се, уз свој заразни смех, и даље лепа, велика глумица Тања Бошковић.
О припреми представе сведочи Рада Ђуричин, у јединственој књизи, документу који се чита као најузбудљивији роман. Ако постоји систем Станиславски, онда би глумци морали овај „Дневник једне глумице” о настајању представе „Тајна Црне руке” да проуче као – метод редитеља Ристића! Глумица је истовремено учила текстове, сонгове, кореографију Наде Кокотовић, И помно, без грешке све бележила. Све с бројним анегдотама. Књига је објављена у независном издању Слободана Машића, у време бомбардовања, 1999. „Драго ми је да сам успела да дотурим књигу свим позоришним кућама”, прича ми ових дана популарна глумица која је разговарала с Пуришом Ђорђевићем вече пре него што ће он преминути.
– Случај или судбина је хтела да је у соби изнад моје у дому у Вишњичкој бањи кратко боравио и Пуриша Ђорђевић. Била сам код њега ноћ пре него је отишао, причали смо, додуше, нисам га баш све разумела, на крају сам га загрлила и рекла: „Пурке, видимо се сутра!” Сутрадан, 23. новембра у 13 сати, рекли су ми, седео је у фотељи и напустио овај свет. Тако мирно – каже Рада Ђуричин.
Те, 1983. године била сам на премијери „Тајне Црне руке”, стигла сам нешто пре 21 сат, Љуша је још мењао мизансцен. До самог почетка представе, са фуриозним карневалом. То се памти, као и крај када на сцену изводи белог бика Аписа, у кога „стрељачки строј” испаљује хитац, у присуству „ожалошћених” учесника представе. На врату белог, кашираног бика, појављује се млаз црвене крви, и то је био – крај! Незаборавно, овације.
Рада бележи да Љубиша није гледао премијеру, видела га је у тренутку, како иза сцене седи сам, лица потамнелог од умора с дубоким подочњацима, загледан у једну тачку.
„У гардероби вриштимо, скачемо, грлимо се и љубимо”, записала је. А онда се опорављени редитељ обраћа свима: „Само да знате, бандо, репризе ће бити краће за 25 минута… а кад се Нада Кокотовић и ја вратимо (путовали су већ 9. јануара у Аустралију да раде нову представу) још ћемо неке ствари скратити и дотерати.” Сви су славили успех и Нову, 1984. годину уз шампањац, у великом фоајеу Сава центра! Тања је била са својим дечком!
Следеће године, поново у Сава центру и поново за дочек Нове године, редитељ Љубиша Ристић је поставио „Кармину бурану”, музички спектакл са чак 350 извођача на сцени, са три хора и са – Кољом Чајкановићем, непревазиђеним симултаним преводиоцем, као једним од солиста!
Питам, шта би изабрао за дочек Нове, 2023, а Ристић ми одговара:
– Па већ сам поставио три представе! Двадесет деветог децембра „Германију, смрт у Берлину” Хајнера Милера, 30. „Дон Хуана” Петера Хандкеа, а 31. децембра играћемо премијерно Чеховљеве „Три сестре” у новом простору „Шећеране”.
Четири деценије од „Тајне Црне руке”, Љубиша Ристић се не предаје. Лојалан свом КПГТ-у. Наравно и својој публици, његовим вршњацима, сведоцима настајања тог мултикултурног, јединственог театра који је играо по целој Европи, у Њујорку код Ла Маме и у Аустралији. Али, ту су и неки нови клинци, на увек пуним представама у „Шећерани”.
Preuzeto sa:
